#dmtribina – moje (ne)bitno mišljenje

Na juče održanoj tribini na temu “Da li su društvene mreže nova kritička javnost” čuli su se različiti argumenti za i protiv društvenih mreža (sama tema je malo gurnuta u stranu).
Iako moje mišljenje ovde nije toliko bitno – što neki pomenuše, ja ću ga ipak napisati – jer mi je internet to omogućio.

Prvo bih odgovorio na samo pitanje iz naslova tribine. Društvene mreže jesu kritička javnost, ali nikako nisu nova javnost. Ništa što se dešava na društvenim mrežama nije nastalo na njima. Sve je preslikavanje situacije iz realnog sveta. Ako kritičko mišljenje postoji u stvarnosti, biće ga i u digitalnom svetu. Jedina novost koje su društvene mreže uvele je činjenica da je kritika glasnija i da je može javno iskazati veći broj ljudi – što je, samo po sebi, ne čini ni kvalitetnijom ni lošijom.

Toliko o naslovu tribine, koji je nakon kratkog vremena zaboravljen, a razgovor je otišao u pravcu napada na internet i sve koji se usuđuju da svoje mišljenje na njemu iznesu.

Prva tema koja se javila su komentari na informativnim portalima i njihovo ukidanje.
Kao argument za njihovo ukidanje je navođena Norveška i sada već antologijski slučaj Brejvik. Ali meni jedna stvar nikako ne može da bude jasna. Da li neko stvarno veruje da se ta katastrofa ne bi desila da nisu postojali komentari na internetu. Čak naprotiv. Zahvaljujući tim komentarima policija je mogla da reaguje preventivno i možda da spreči to što se dogodilo, a ovakva naknadna reakcija deluje kao traženje alibija.
Neki stavovi u ljudskim glavama postoje i ako nisu napisani na forumu ili ispod neke vesti i što se mene tiče, bolje je da ih čujem i da znam kako da reagujem na njih, nego da ih zabranim i ignorišem.
Što se tiče anonimnih komentara, valjda su svi saglasni da njih treba ukinuti i potpuno mi je na mestu bio stav Teofila Pančića koji je rekao da ljudi bez imena ne postoje.
E sad… naravno da će se koristiti i lažna imena, ali zato valjda služi moderacija – zar ne?

I na red konačno stigoše i društvene mreže kao pojava, izvor informisanja i način promocije.
Opet, svi su bili sličnog mišljenja o uticaju društvenih mreža na izbore. Naravno da prisustvom na internetu ni jedna partija neće dobiti izbore, ali ignorisati 3 miliona korisnika Fejsbuka i dosta manji, ali značajan broj korisnika Tvitera, može dovesti do poraza na izborima.
Kad smo kod informisanja preko Tvitera, valjda su svi svesni da ova društvena mreža, koliko god moćna bila, ne može da skrajne tradicionalne medije, ali za fleš informacije je definitivno brža. Postavljeno je hipoteza: “Hajde da ja tvitnem kurs evra pa vi dođite sa parama da zamenite”. Ovo može da kaže samo neko ko nije koristio Tviter. Prosto sa nekoliko ovakvih tvitova, vi gubite sav kredibilitet (zamislite i to je moguće) i posle toga možete da pišete šta vam je volja, ali vi više nemate kome da pišete, a vaše mišljenje onda stvarno nije bitno.

Na kraju – Online novinarstvo i blogovi. Da li neko može danas da mi kaže da finansira novine od prodaje štampanih primeraka. U prvoj polovini ove godine sve dnevne novine zajedno su imale tiraž od 580 hiljada primeraka. To po meni nije dovoljno da se finansiraju jedne novine u kojima novinari imaju platu od koje mogu da prežive.
Svi nedeljnici u Srbiji zajedno imaju tiraž nešto manji od 500 hiljada primeraka.
Dakle kada ne bi bilo reklama u štampanim primercima i reklama na sajtovima tih novina i časopisa, finansiranje bi bilo nemoguće (ovo pod pretpostavkom da novine nemaju sponzora u vidu države ili koga god).
Na kraju – novinarski blogovi ne znače da je to novinarski revolt jer urednik nije hteo da pusti neku pljuvačinu ili kakvu god priču. Toliki ljudi na svetu žive od toga, toliki ljudi u Srbiji pišu blogove. Iskreno mislim da blog doprinosi težini koju novinar ima, ali svako ima svoj stil. Neko je priglio nove tehnologije, a neko ih se gnuša i plaši se malih ljudi koji žive u televizoru.. khm.. pardon, na Tviteru

Ovo sve pišem kao neko ko se bavi i u budućnosti će se baviti internetom, a ne kao novinar, pa možete da mi prigovarate, ali kao što i naslov kaže, moje mišljenje je (ne)bitno – kako za koga.