A vi imate mobilne telefone?

Koliko često putujem vozom, sada već ozbiljno razmišljam o blog kategoriji “Doživljaji sa železnice”. Uvek se desi nešto zanimljivo.

Pre par dana ekipa FONIS-a se vraćala iz Niša sa konferencija Bizbuzz. Sačekali smo brzi voz koji saobraća na relaciji Sofija – Beograd. Iskreno govoreći, očekivao sam da je međunarodni voz u najmanju ruku opran i čist i da ima bar dva vagona, ali ono što se parkiralo na železničku stanicu u Nišu je bila šklopocija sa jednim vagonom u kome nije bilo poželjno dodirivati bilo šta bez preke potrebe (zbog prljavštine).
Da ne bih ulazio u hejt prema železnici (o tome mogu dan i noć, a i vratiću se na kraju na to), preći ću na temu koja me je navela da napišem ovaj tekst.

Naime u “vozu” su se vozile dve žene – Amerikanke. Putovale su iz Sofije i nadale su se da će stići na voz koji iz Beograda ide za Budimpeštu.
Svako ko malo poznaje prilike na našoj železnici neće imati problem da pogodi da na taj voz nisu stigle jer je ovaj naš voz od Niša do Beograda kasnio nešto preko dva sata.

Ovde počinje tema teksta.

Jedna od njih dve je zamolila da se neko od nas raspita da li će voz za Budimpeštu čekati voz u kome smo se mi nalazili i da li postoji mogućnost rezervacije mesta.
Naravno da nije bilo problema da im se izađe u susret.
Nakon nekoliko rundi razgovora, žena je postavila nekoliko pitanja iz kojih je svako mogao da zaključi kakvu precepciju o Srbiji (i valjda o ostatku sveta) imaju u Americi (i valjda u ostatku sveta).
Pa vi svi imate mobilne telefone?
A vi ovde imate i internet?

Ma šta mi napriča? Jok! Mi ovde jurcamo po ulicama sa lukovima i strelama jašući konje i najdalje što smo otišli u tehnološkom razvoju je radio lampaš!?!

Nakon toga je usledilo pitanje da li je vožnja autobusom noću bezbedna, što je meni zvučalo kao da nas pita da li imamo ulične razbojnike koji presreću autobuse.
Pošto što su saznale da će morati da prenoće u Beogradu, usledilo je pitanje: “Da li je Beograd bezbedan? Čuli smo da je to džungla, da ima oružja”.
Da se ne lažemo, Beograd nije selo pa da bude skroz bezbedan, ali na osnovu zabrinutosti u glasu, reklo bi se da je žena očekivala Tripoli, Kabul ili u najboljem slučaju Bejrut u centru Beograda. Ljude koji šetaju sa mašinkama i ubijaju bez pitanja pa tek onda pitaju ko si i šta radiš.

Ne mogu da kažem da sam lično toj ženi uzeo za zlo to što je pitala sva ta pitanja. Na kraju krajeva, ko god da je bio na njenom mestu bi verovatno postavio ista ili slična.

Ko je kriv za ovakvu sliku? Mi ili Amerikanci?
Rekao bih da svako nosi po malo krivice za ovakvo stanje, ali Amerikance baš briga, dok bi nas to ipak trebalo da dotiče.
Naša krivica je u tome što se na ovim prostorima ratuje češće nego što ide glupavi voz, a krivica Amerikanaca je u tome što smo tamo predstavljeni kao divljaci i ubice.
Sa pozitivne strane gledano, barem nam nije teško da zadivimo strance gostoljubivošću i “normalnošću” jer oni ne očekuju ništa (dobro), a dobiju možda i više nego što bismo mi mogli da očekujemo u sličnoj situaciji “preko bare”.

E da. Naveo sam na početku teksta da ću se vratiti na hejt železnice.
Naime, kada smo stigli u Beograd, gošće iz Amerike su trebale da provere kada kreće voz ujutru i da im se nekako na već kupljenim kartama naznači da će one važiti i dan kasnije.
Na šalteru za informacije je radila žena koja engleski govori taman toliko da kaže “dobar dan” (Treba napomenuti da je ovo bio šalter za međunarodne informacije), pa je razgovor podsećao na razgovor dva gluva čoveka.

Sliku glavne železničke stanice upotpunilo je nekoliko beskućnika koji su spavali na šalteru preko puta informacija, a  vrhunac gluposti je činjenica da je red vožnje napisan isključivo na srpskom jeziku i to na ćiriličnom pismu.
Bez obzira na to koliko ja volim da se koristim ćirilicom, treba biti objektivan i shvatiti da tu stanicu koriste i stranci i da njima red vožnje napisan ćirilicom ne znači ama baš ništa. Mogao je da bude napisan i hijeroglifima.

Ipak i pored svega navedenog, verujem da su njih dve otišle iz Beograda sa slikom koja je mnogo drugačija od one sa kojom su ušle u Srbiju, što, kako sam već rekao, nije bilo teško, ali i to je nešto.